Neka sitna zadovoljstva, neki mali rituali, izuzetno su va?ni za odr?avanje stabilnosti duha. A kada je duh zdrav, zdravo mora biti i telo. Tako je razmi?ljao Joel na kraju svake svoje no?ne smene. Parkirao bi svoj taksi na ?iroki, prostrani parking restorana , jedinog uto?i?ta koje je u ove gluve sate slu?ilo sve?u pitu od borovnica.

  Zastao bi na trenutak pre nego ?to bi iskora?io iz vozila i krenuo ka ulazu, pa kratko osmotrio zbivanja iza ?irokog izloga. Neonska reklama nad ?ankom - Sve?e pecivo 24/7 - obasjavala je nekoliko izgubljenih du?a rasutih po separeima, utonulih u sopstvene misli, i staru Doroti, sa keceljom uvek besprekorno u?tirkanom, toliko krutom da bi i kozi mogla nepce zagrebati.

  ?Dobro jutro, gazdarice. ?ujem da su vam pite jutros sjajne“, dobaci joj ulaze?i u lokal.

  Nije bilo potrebe da razmi?lja kuda ?e po?i. Noge bi ga same odvele do njegovog mesta, tre?i separe od vrata, sedi?te do prozora. Uvek je u to vreme bilo slobodno. Za?to, pitate se? Doroti se starala o tome. Mala, pa?ljivo presavijena ceduljica sa ispisom, rezervisano, ?ekala bi njenog redovnog gosta upravo tamo, kao tihi pakt me?u njima.

  ?Ne bih da zvu?im neskromno, ali dana?nja pita… recimo da je nadma?ila sve prethodne“, re?e Doroti, prilaze?i. ?Borovnice su one prave: sitne, divlje. Specijalna isporuka. ?ovek ih rukom bere po planini. Dere me matori za njih, ali ?ta ?u? Rekao mi je: ?Probaj prvo, pa ?emo o ceni.“ Prokleti prastari jarac, koristi dilerske fore, ali mu uspeva.“

  ?Uh, po?e mi voda na usta. Ni re?i vi?e, neka pita govori“, sede uz osmeh stari taksista na sedi?te koje je, od svih u lokalu, najbolje poznavalo njegovu zadnjicu.

  Uskoro se Doroti pojavi sa poslu?avnikom, nekako sve?ano, sa izrazom ponosa, ali i ozbiljnosti. Pri?e njegovom stolu lagano, kao da otkriva kakvu tajnu, i spusti pred njega belu tacnu, ukra?enu vinjetama ru?a du? ivice. Na njenom sredi?tu, izlo?eno poput otkrivenog greha, baskarilo se debelo, trouglasto par?e pite. Ve? pri samom pogledu ?ovek bi rekao da mora biti mek?e od pamuka. Svaki njen sloj, ?itava struktura, kao da je disala. Beli ?lag, uvijen u spiralu, krasio je njen stomak, dok se crveni sirup, gust poput meda, slivao niz ivice, tvore?i barice slasti koje su lagano rasle.

  Joel je pogleda u o?i sa strahopo?tovanjem. Doroti podi?e salvetom malu vilju?ku sa poslu?avnika i pru?i mu je poput relikvije. On je prihvati; ruka mu se blago tresla. Zahvati komad pite, umo?i ga prvo u sirup, zatim u ?lag, i prinese ustima. Ponovo pogleda Doroti. Ona mu tiho klimnu, sa ohrabrenjem u pogledu. Pita zaroni u Joelova usta, a on usnama svu?e i poslednji trag sa vilju?ke. Harmonija ukusa zapljusnu mu ?ula i on se nasmeja. Klimnu glavom nakon prvog zalogaja, i ponovo se nasmeja. Nastavio je da ?va?e i tiho potvr?uje zadovoljstvo pokretima glave.

  Za Doroti je to bilo dovoljno. Znala je po njegovom licu. Okrenu se i ponosno od?eta ka kuhinji, blago nji?u?i svojim ?irokim kukovima.

  ?Gospo?ice, oprostite“, za?u se glas bledog mladi?a iz susednog separea, ?ako bih mogao da poru?im?“

  Doroti se okrenu ka njemu i dobro?udno se nasme?i.

  ?Naravno, izvolite.“

  ?Ho?u to ?to je gospodin poru?io. Ho?u isto to.“

  Do?ao je trenutak opu?tanja koji je ?ekao celu no?. Te?ka smena, mnogo ludaka. A ona ?ena? ?ta je tra?ila u gluho doba pod mostom, u nedo?iji kod ?elezni?kog depoa? Ma, nije bitno. Mogao se kladiti da ?e sutra sresti jo? ?udnije likove.

  Pita je i dalje plenila njegova ?ula, i sada je do?ao red da proveri rezultate utakmica. Kla?enje mu je bilo sitno zadovolstvo, malo tu, malo tamo. Ne ozbiljno, bez velikih suma. Si?a, samo razonode radi.

  Okrenu se ka torbici i gurnu ruku ka telefonu. Izvu?e ga. ?udno, ure?aj je bio vreo, toliko da ga je jedva mogao dr?ati. Miris nagorele plastike pome?a se sa aromom borovnica. Ekran, crn poput gavranovog oka. Mrtav.

  ??ta, do?avola?! Pa tek sam te kupio, huljo“, obrati se ljutito nemom aparatu. Koliko li mu traje garancija, pomisli.

  Sav uznemiren, razdra?en zbog naru?ene rutine, mrgodno doviknu:

  ?Doroti! Hej, Doroti! Mo?e? li da pusti? TV na trenutak? Samo da proverim rezultat utakmice. Izdalo me ovo ?ubre“, mahnu joj pokojnim telefonom.

  Dva crvena svetla odlaze?eg taksija utonula su u no? iza prve krivine. Uzak tunel, kojim je ulica prolazila ispod ?inskih koloseka, odisao je vlagom, mirisom mokrog betona i mazuta. Na njegovom izlazu stajala je Hemingway. Posmatrala je prostranstvo ?elezni?kog depoa ?okom“ svoga uma. Isprepletana mre?a koloseka i usnule kompozicije, neke putni?ke, neke teretne, stajale su nepomi?no, ?ekaju?i poziv na put. Bo?no od nje, stari, rashodovani vagoni sa polomljenim, slepim prozorima odavno su se predali propadanju. Sve je bilo pred njom kao na dlanu, utopljeno u potpunu tminu.

  ?U redu, preopteretila sam osigura?e stanice, kao i telefon onog taksiste. U toj crnoj ode?i i ovom mraku mo?e? se opustiti, nevidljiva si za svako bi?e i svaku kameru“, re?e joj Zadkiel u uvetu.

  ?Telefon taksiste? ?ta je sa njim?“

  ?Nijedan aktivan ure?aj ne sme biti u na?oj blizini dok smo u akciji. Neko bi mogao prislu?kivati, a zna? dobro o kome govorim. ?to je sigurno, sigurno je. Nego, kako ti se svi?a uniforma? Ba? sam se potrudila: kombinacija kevlara i likre, ?vrsta, a elasti?na. Grafitna oja?anja na kolenima i zglobovima, remenice za futrolu tako lagane da ne remete pokret… A ?izme? Sa tim ?onovima mo?e? gaziti po suvom granju, a da ne oda? ni jedan jedini korak.“

  ?Sjajno… impresionirana sam. Ose?am da je uzor bio stari Japan. Ali fantomka, da li je zaista neophodna?“

  ?Naravno. Ne bi valjda raspletene kose i bledog lica kru?ila no?u po zabitima grada? Priseti se ?ta nam je Armand malopre govorio o na?oj go??i.“

  Ah, Armand. Njegov glas u njenom uvetu delovao je tako blisko, kao da stoji tik uz nju, a ne negde daleko na severu. ?ta su on i Uriel zapravo saznali? Izvesna gospo?ica Priya Sharma bila je osoba neobi?ne biografije: knji?ki moljac sa Instituta tehnologije u Bombaju, sada na specijalnom zadatku kupovine zemlji?ta na Aljasci. Za koga? Da, znali su za koga. Potvrdu su dobili od onih nezvanih, naoru?anih gostiju koji su ih pohodili u sitne sate. Do?ao je red da poseta bude uzvra?ena. Na kraju krajeva, da li ta ?ena uop?te zna ko joj je poslodavac?

  Hemingway je skliznula u depo, preska?u?i ?ine i prolaze?i kroz vagone poput senke. Oko nje nije bilo ni pokreta. Negde u daljini, mu?ki glas dozivao je izvesnog Vilija, nare?uju?i mu da se odmah odvu?e do naponske stanice. Kada je stigla do visokog zida koji je odvajao depo od ?iroke ulice, presko?ila ga je u par lakih pokreta, pretr?ala kolovoz i uputila se ka parkingu. Tren ranije, parking je utonuo u mrak – ba? u istom trenutku kada su svetla ponovo bljesnula nad depom. Bravo, Vili, pomisli Hemingway.

  Pred njom se uzdizala nevelika poslovna zgrada kompanije . Raster belih greda i stubova uokvirivao je velike staklene panele prozora na svih pet spratova.

  This tale has been unlawfully lifted from Royal Road. If you spot it on Amazon, please report it.

  ?Vidi? li poslednji sprat? Tu se nalaze apartmani. Poslednji niz prozora, tamo je sme?tena gospo?ica Indija. Ostatak zgrade je uglavnom poslovni prostor, prili?no dobro obezbe?en. Kamere, senzori, ?uvari…“, analizirala je Zadkiel.

  ?Kako ?emo do?i gore?“, pitala se Hemingway, odmeravaju?i ?eli?nu konstrukciju sprat po sprat, tra?e?i najdiskretniju rutu.

  ?Na glavni ulaz, kako i dolikuje. Za kamere i senzore ?emo lako, ali ve?i problem predstavljaju ?uvari. Ima ih ?etvorica: jedan je za prijemnim pultom u holu, drugi u kontrolnoj sobi. Obojica su prikovani za monitore koji pokrivaju svaki ugao. Ostala dvojica su u patroli. Jedan kre?e sa vrha i spu?ta se sprat po sprat, dok drugi kre?e iz prizemlja. Sre?u se na sredini zgrade, na pola puta“, raportirala je Zadkiel.

  ?Mo?e? li da isklju?i? kamere i senzore?“

  ?Senzore i svetla ?u gasiti kako na njih budemo nailazile. ?to se ti?e kamera, njihovo potpuno isklju?ivanje bilo bi odmah prime?eno. Modulira?u sliku koju prikazuju u realnom vremenu, frejm po frejm. ?uvar ?e videti da tajmer te?e, ali ?e tvoj lik biti brisan sa svakog snimka. Frejm po frejm! Nagla?avam, u realnom vremenu!“

  ?Ako po tvom tonu mogu da zaklju?im, to predstavlja izuzetan poduhvat? Poduhvat dostojan divljenja?“

  ?Ah, pravi inovatori ?esto nailaze na nerazumevanje okoline. Recimo samo da ?e mi trebati zastra?uju?a koli?ina procesorske snage.“

  ?Dakle, planiramo da se u?etamo na glavni ulaz. ?ta sa ?uvarem? Vide?e nas svakako.“

  ?Ime mu je Greg. Njegovo omiljeno pivo, kojim mu je fri?ider pun, delo je specijalnog dizajna i isporuke. Samo za dragog Gregora.“

  ??ta si uradila sa njegovim pivom?“

  ?Napunila sam ga jakim laksativom. Bez mirisa i ukusa. Ha, to dolazi kasnije. Po mojoj proceni, trebalo bi svakog trenutka da pohita ka toaletu. Po pravilu, ne bi smeo da napusti mesto dok se neko iz patrole ne pojavi u holu, ali se kladim da ne?e mo?i da sa?eka. Nu?da zakon menja.“

  Gledaju?i sa mra?nog parkinga prema izlogu osvetljenog ulaznog hola, Hemingway je mogla da primeti bledu boju Gregovog zgr?enog lica. Kapi znoja, uvijanje na stolici, prekr?tene noge. Zatim, gubitak samokontrole, trk uz istovremeno otkop?avanje kai?a i svla?enje sakoa.

  Zvonki Zadkielin glas, po obi?aju, pro?aputa u Hemingwayinom uvetu:

  ?Spremna? Dopu?ta? mi?“

  Samo je klimnula glavom, o?iju prikovanih za ulazna vrata. Veliki komadi debelog stakla, postavljeni u dva reda, ina?e bi se razmicali levo i desno ?im bi neko nai?ao. Sada su bila blokirana, zaklju?ana.

  ?Pazi sad...“

  Osetila je kako joj se telo napre?e poput strune. Iskora?ila je i spustila se nisko, rukama dodirnuv?i asfalt pred sobom. Ostala je sekundu skamenjena u tom polo?aju, a ve? slede?eg trena telo joj se bacilo u eksplozivni trk. Vreme se razvuklo. Sijalice u svetiljkama gasile su se uporedo sa njenim primicanjem, ba? kao da ih poga?a pokretni elektromagnetni puls. Telo koje oko sebe seje mrak.

  Ulazna vrata su se pribli?avala u?asnom brzinom, ali je u tim fragmentima sekunde mogla jasno da razmi?lja, vidi i ose?a. Trideset koraka... svetla nad ulazom gasnu. Dvadeset... hol tone u mrak. Deset... devet... osam...

  ?Zaaadkieeel... vrata se ne otvaraju!“, prosikta Hemingway kroz zube.

  Staklo je sada bilo opasno blizu. Njeno lice mu se primicalo bez smanjivanja brzine. Da je mogla, postavila bi ruke pred sebe, ali one su mahale u punom zamahu. U poslednjem delu sekunde, vrata se raskrili?e. Telo joj je prodiralo u prostor koji su krila osloba?ala. Ramena joj proletese, proma?uju?i staklo u pokretu za ne vi?e od debljine nokta. Bio je to trenutak kada vrata krenu?e natrag u zatvaranje, jedva proma?uju?i ?on njene ?izme. Slede?i red vrata, jednako.

  Na?la se u ulaznom holu. Ne smanjuju?i brzinu, onako iz trka, baci se napred i do?eka na ruke. Odbi se dalje u seriju premeta, preletev?i prijemni pult duplim saltom. Tu se ne zaustavi, ve? se izvi dalje vezuju?i ?zvezde“, jednu za drugom. Kona?no se zaustavi usred rotacije, do?ekav?i se nogama na ugla?ane plo?ice hodnika sa liftovima, klizaju?i se daljih par metara uz tihi cvile? ?onova. Stade pred vratima pomo?nog stepeni?ta, mirna poput kipa, kao da se ni?ta od tog juri?a nije ni dogodilo.

  Crvena lampica na elektronskoj bravi ba? tada odlu?i da je sasvim suvi?no da se tako crveni, pa pozelene. Hemingway pritisnu kvaku, tiho raskrili vrata i skliznu unutra poput jegulje, ostavljaju?i hol da se polako vrati svom punom sjaju.

  Ograde stepeni?ta i bridovi gazi?ta odzvanjali su po njenim potko?nim senzorima, sla?u?i u svesti jasnu mapu prostora. Gore, ose?ala je kako ne?ije srce udara u grudima. Zvuk se poja?avao, a zatim su se, nekoliko spratova iznad nje, vrata otvorila. Bleda svetlost baterijske lampe probila je tamu. Slu?ala je. Ose?ala.

  Koraci su krenuli nani?e, jedan krak stepeni?ta, pa drugi. Ponovo se za?ulo otvaranje, zatim zatvaranje vrata. Bubnjanje ?uvarovog srca polako je zamiralo u daljini.

  Pokrenula se naglo, iznenadiv?i samu sebe. Uspinjala se be?umno, preska?u?i po nekoliko stepenika, prolaze?i pored vrata kroz koja je ?uvar malopre iza?ao. Drugo srce, sporijeg i umornijeg ritma, pribli?avalo se s druge strane zida. Nastavila je dalje i iz bila na sam vrh. Nova zelena lampica na elektronskoj bravi po?ele joj dobrodo?licu.

  Morala je sebi priznati da krov zgrade nije ovako zami?ljala.

  Delovao je vi?e kao bri?ljivo ure?en park nego kao vrh poslovnog zdanja. ?itav splet solarnih panela bio je uokviren travnatim delovima terase, pa ?ak i manjim stablima ?ije su kro?nje tiho ?umile na povetarcu. Trim-staza je zaokru?ivala taj neobi?ni vrt. Isturen nad parkingom, veliki pravougaoni bazen di?io se plavi?astim odsjajem vode.

  Ali samo na trenutak.

  S Hemingwayinim dolaskom, krovna terasa utonu u neprozirni mrak. Novo kretanje, ti?i, druga?iji puls, odmah joj privu?e pa?nju.

  ?Je li to tamo gospo?ica Indija?“, upita ?apatom.

  ?Jeste. To mo?e biti samo ona. Ovde gore nema drugih du?a“, odgovori Zadkiel. ?Hajde da vidimo ?ta radi.“

  Nagli nestanak svetala privukao je Priyinu pa?nju. Le?ala je u krevetu, ogrnuta svojim omiljenim bade-mantilom, kada je terasa utonula u tminu. Spustila je laptop kraj sebe i zagledala se u mrak napolju. Pod milim bogom, nije se videlo apsolutno ni?ta.

  Prebacila je noge preko ivice kreveta, prona?la papu?e i pri?la staklenim vratima terase. Povukla ih je u stranu, pu?taju?i u sobu sve? no?ni vazduh, zasi?en dalekim odjecima usnule metropole. Naprezala je o?i, poku?avaju?i da probije crni veo koji je prekrio krov.

  Dole, na ulicama, svetla su i dalje treperila. Iza nje, u sobi, tako?e. Samo je terasa bila ostrvo potpunog mraka. Iskora?ila je i napravila nekoliko nesigurnih koraka ka bazenu. Pokret u tami sledio ju je istog trena.

  ??ta je to? Je li neko tamo?“, promrmlja Priya, dok joj je srce ubrzavalo.

  O?i su joj se polako privikle na mrak, ali razum je i dalje odbijao da prihvati ono ?emu su svedo?ile. Ne?to dalje, na samoj ivici bazena, iznad zastra?uju?eg ambisa, nalazila se neobi?na silueta u ?u?e?em polo?aju. Posmatrale su se. Priya, skamenjena, nesposobna da vrisne ili trepne, nemo je zurila u crnu prikazu koja je prkosila sili te?e.

  Figura se pokrenu.

  Uspravila se, balansiraju?i na samoj ivici poput akrobate, a zatim krenu da hoda po uskom bridu pokretima ma?ke. Zatim, krajnje neo?ekivano, ra?iri noge i napravi savr?enu ?pagu. Savi se napred, osloni na dlanove i polako podi?e noge uvis. Lagano, sasvim polako, sklopi ih u vazduhu, ostaju?i u nepomi?nom stavu na ?akama. Ponovo ih ra?iri i izvede laku, be?umnu ?zvezdu“.

  Tamo. Na samoj ivici. Pred zaprepa??enom Priyom.

  Graciozno??u vrhunske gimnasti?arke zaokru?i bazen i spusti se na betonske plo?e terase. Pri?e joj sasvim blizu, izvede munjevitu piruetu i iz nje pre?e u duboki, dvorski naklon, s jednom rukom elegantno ispru?enom napred.

  ?Ko… ko si ti?“, promuca najzad Priya, gr?evito ste?u?i revere svog frotirskog mantila.

  Figura se ispravi. Polako podi?e ruku i dodirnu crnu masku koja joj je prekrivala glavu i lice, sve sem o?iju koje su sijale u mraku. Jednim glatkim potezom je svu?e.

  ?Ti… to si ti…“

  ?Ja sam“, re?e Hemingway mirnim glasom. ?Imala sam utisak da nismo rekle sve ?to smo imale jedna drugoj, pa sam re?ila da ti uzvratim posetu. Ne znam… ali u?inilo mi se da sam ti ve? nedostajala.“

  Na njenom licu pojavi se prepoznatljivi, ?eretski osmeh.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road